Огледни час

Изглед Огледног часа ,,Лав и миш“, можете погледати овде

Оперативни план рада

Оперативни план рада за 2.разред за шк.2011/12.  можете преузети овде

Презентација

Презентација на крају првог разреда, уживајте ! овде

:) Моји ђаци :)

Слике мојих драгих ученика, можете погледати овде

Обавештење !

Педагошке ситације са решењима за полагање стручног испита овде.

Лик из моје маште

 Када сам усамљен и када ми је досадно често на крилима маште одлетим у далеки чаробни свет у коме живи мој необични пријатељ Давид. То је дечак који има једанаест година и живи у Египту, у великој палати поред камених пирамида.

Давид је најмлађи син египатског фараона. Он има дугу црну косу и на глави носи круни. Његово лице је тамно, а очи су му браон боје. Висок је и мршав. Око врата носи златну огрлицу и увек је обучен у неко чудно бело одело са златним шарама које личи на сукњу. Иако је син краља Давид није уображен дечак. Добар је и несебичан. Има пуно другова и са њима дели све што има. Са Давидом никада није досадно, јер је занимљив и увек спреман за игру. Најчешће се играмо са мачевима, луковима и стрелама. Понекад се пењемо на пирамиде и тражимо мумије иако је то забрањено. Давид највише воли животиње, а најдража од свих му је његов коњ Блеки. Он добро јаше и зна сам да се попење на коња. И мене је научио. Волим кад заједно јашемо по врелом песку, а иза нас се диже дим од прашине. Тада замишљам да смо нас двојица пустињски јахачи које нико не може ухватити и победити. Давид на црном коњу са круном на глави мени изгледа као прави фараон.

Када из стварног света у коме живим побегнем у чаробни свет маште и тамо сретнем свог пријатеља Давида увек се осећам лепо и срећан сам. Волео бих да неки делови моје маште постану стварни,  да Давид није измишљени лик и да га могу упознати.

са сајта www.http://www.boske.rs

Љубав

 

Љубав је лепо и пријатно осећање које је присутно у свачијем животу. Док човек живи, он осећа потребу да воли и да буде вољен, јер без љубави његов би живот био празан  и потпуно безвредан.

Постоје различите љубави, а свака од њих човека чини срећним и испуњеним. Љубав према родитељима, брату и сетри, другарима и другим драгим и блиским људима, као и љубав према свом кућном љубимцу, уноси топлину у срце и пружа осећај сигурности. Ова љубав је несебична, узајамна и никад не престаје. Постоји и она друга љубав због које срце обично јаче куца и због које се сви осећају другачије, помало узнемирено и несигурно. Таква љубав мења човека, а често је прати љубомора, осећање које изазива бол у срцу и велики немир у души. Љубав је лепа само када нема љубоморе, када је стрпљива, искрена и чиста.

Човек не воли само људе који га окружују, јер поред љубави према живим бићима постоје и друге врсте љубави које га покрећу и испуњавају његов живот. То су љубав према спорту и клубу за који навија, љубав према домовини, свом граду и родном крају. Сваку од ових љубави човек носи дубоко у себи и не дозвољава да их угрози. Ове љубави су јаче од свега, оне чврсте су и неуништиве.

Љубав је осећање које побеђује све, а човек када воли и када је вољен осећа се лепо, срећно и задовољно. Волети је најлепша ствар на свету, јер љубав чини чуда. Она човеку даје крила и без ње живот не би имао смисла.

са сајта www.http://www.boske.rs

Позна јесен у мојој улици

Лепо је када у твоју улицу стигне златна јесен, када те ујутро буди шум јесењег лишћа и тихо ударање кише по прозору. Лепо је када око себе видиш прелепе јесење боје и када у ваздуху осетиш мирис зрелог воћа и тек спремљене зимнице. Све је у мојој улици лепо, док у њу не стигне позна јесен.

У позно јесење јутро моја улица се потпуно промени. Постане сива и суморна,  јер позна јесен у њу доведе тамне кишне облаке, ветар и маглу. Облаци прекрију небо и из њих увек пада хладна и непријатна јесења киша. Крупне кишне капи ударају у прозоре и црепове кућа. Из олука извиру потоци воде и сливају се низ улицу. Моја улица није више лепа. Мокра је, блатњава и пуна барица. У ваздуху се осећа мирис влаге помешан са мирисом трулог лишћа. Ветар је скинуо са дрвећа бакарну одећу. Голе гране тужно гледају своје лишће расуто по влажној земљи. Врапци су се сакрили испод мокрих кровова. Чуте и дрхте на хладном јутарњем ваздуху. Уместо њихове веселе песме чује се грмљавина и непријатни звуци ветра. Муње парају небо, а оно не престаје да плаче. Позна јесен је растужила моју улицу. Тужно је небо, тужни су врапци, тужна је трава и дрвеће. И ја сам тужан. Једино  је ветар срећан. Игра се са голим гранама, савија их и ломи, а опало лишће разноси по улици.

Не волим позну јесен у мојој улици и са нестрпљењем очекујем зиму. Када падне први снег моја улица ће добити бели прекривач, а њено дрвеће нову одећу. Све ће бити бело и чисто и она ће поново бити лепа.

са сајта www.http://www.boske.rs

Прича увелог јесењег листа

Стигла је јесен, али ни овог пута није стигла сама. Са собом је довела своје пријатеље, ветар и тамне кишне облаке. Облаци су се нагомилали на и из њих је почела да пада прва јесења киша.

Крупне кишне капи росиле су по девећу и пожутелом лишћу. Ветар се играо са једним маленим жутим листом. Лист је цело лето био зелен и чврсто се држао за грану,а онда је стигла јесен и он је изгубио своју зелену боју, почео је да жути и полако вене. Био је усамљен и тужан, јер су остали листови већ одавно пали на мокру и блатњаву земљу. Желео је да им са придружи, да и он постане део великог шареног тепиха. Полако се одвојио од гране и кренуо ка земљи, али му ветар није дозволио да брзо падне. Љуљао га је, окретао и подизао. Лист није имао снаге да се супростави ветру, јер је ватар био јак, а он превише уморан. Неко време је лебдео у ваздуху, а када је ветру досадила игра пао је на земљу. Иако је земља била мокра и хладна, лист био је срећан. Није се више осећао усамљено, јер око њега су били његови другови. Потајно се надао се да ће га пронаћи неки дечак или девојчица, подићи са земље и ставити у свој споменар. Како би било лепо да уместо мокре земље испод њега буде сув папир и дечијом руком исписани стихови!?

Када стигне зима и падне први снег прича увелог јесењег листа ће бити завршена. Он ће  нестати испод белог прекривача или ће можда, ако га пронађу деца,  украшавати странице њиховог споменара.

са сајта www.http://www.boske.rs

Тихо, тихо шапуће ми јесен …

 У сивом огртачу од магле и хаљини од жуте кукурузне свиле јесен је полако и нечујно ушетала у мој живот.  Загрлила ме је својим златним рукама и прошапутала: „Променићу све око тебе. То ми је задатак“.

Јесен је наставила да тихо говори, а ја сам пажљиво слушао њене речи. Рекла је да ће природу огрнути сивим огртачем, а испод огртача дрвеће обући у бакарну и златну одећу. Да ће зелено лишће обојити у жуту и наранџасту боју, а преко увеле траве ставити велики шарени тепих. Обећала ми је кестење и корпу пуну зрелог воћа. Замолила ме да се не љутим на њене пријатеље, облаке, ветар и кишу. Слушао сам јесен како тихо говори и гледао како се природа полако мења пред мојим очима. Кишни облаци су прекрили небо и сакрили сунце. Нежна плава боја неба нестала је у тами облака. Гледао сам како се ветар игра са пожутелим лишћем и уморним гранама дрвећа. Увело лишће полако је падало на влажну земљу, а дрвеће  као да је спавало са спуштеним гранама, док му је ветар кидао одећу. Голе гране тужно су гледале своје лишће расуто по земљи. У ваздуху се осећао мирис влаге помешан са мирисом зрелог воћа. Мирисале су дуње, јабуке и крушке и виногради пуни грожђа. Јесен ми је даровала њихове зреле плодове.

Не знам да ли је јесен принцеза у жутој хаљини која са чаробним штапићем све око себе претвара у злато или је сликарка са четкицом и палетом прелепих боја. Знам само да је променила све око мене, да је испунила свој задатак и своја обећања, а ја се нисам наљутио на њене досадне пријатеље.

са сајта www.http://www.boske.rs