Позна јесен у мојој улици

Лепо је када у твоју улицу стигне златна јесен, када те ујутро буди шум јесењег лишћа и тихо ударање кише по прозору. Лепо је када око себе видиш прелепе јесење боје и када у ваздуху осетиш мирис зрелог воћа и тек спремљене зимнице. Све је у мојој улици лепо, док у њу не стигне позна јесен.

У позно јесење јутро моја улица се потпуно промени. Постане сива и суморна,  јер позна јесен у њу доведе тамне кишне облаке, ветар и маглу. Облаци прекрију небо и из њих увек пада хладна и непријатна јесења киша. Крупне кишне капи ударају у прозоре и црепове кућа. Из олука извиру потоци воде и сливају се низ улицу. Моја улица није више лепа. Мокра је, блатњава и пуна барица. У ваздуху се осећа мирис влаге помешан са мирисом трулог лишћа. Ветар је скинуо са дрвећа бакарну одећу. Голе гране тужно гледају своје лишће расуто по влажној земљи. Врапци су се сакрили испод мокрих кровова. Чуте и дрхте на хладном јутарњем ваздуху. Уместо њихове веселе песме чује се грмљавина и непријатни звуци ветра. Муње парају небо, а оно не престаје да плаче. Позна јесен је растужила моју улицу. Тужно је небо, тужни су врапци, тужна је трава и дрвеће. И ја сам тужан. Једино  је ветар срећан. Игра се са голим гранама, савија их и ломи, а опало лишће разноси по улици.

Не волим позну јесен у мојој улици и са нестрпљењем очекујем зиму. Када падне први снег моја улица ће добити бели прекривач, а њено дрвеће нову одећу. Све ће бити бело и чисто и она ће поново бити лепа.

са сајта www.http://www.boske.rs

Прича увелог јесењег листа

Стигла је јесен, али ни овог пута није стигла сама. Са собом је довела своје пријатеље, ветар и тамне кишне облаке. Облаци су се нагомилали на и из њих је почела да пада прва јесења киша.

Крупне кишне капи росиле су по девећу и пожутелом лишћу. Ветар се играо са једним маленим жутим листом. Лист је цело лето био зелен и чврсто се држао за грану,а онда је стигла јесен и он је изгубио своју зелену боју, почео је да жути и полако вене. Био је усамљен и тужан, јер су остали листови већ одавно пали на мокру и блатњаву земљу. Желео је да им са придружи, да и он постане део великог шареног тепиха. Полако се одвојио од гране и кренуо ка земљи, али му ветар није дозволио да брзо падне. Љуљао га је, окретао и подизао. Лист није имао снаге да се супростави ветру, јер је ватар био јак, а он превише уморан. Неко време је лебдео у ваздуху, а када је ветру досадила игра пао је на земљу. Иако је земља била мокра и хладна, лист био је срећан. Није се више осећао усамљено, јер око њега су били његови другови. Потајно се надао се да ће га пронаћи неки дечак или девојчица, подићи са земље и ставити у свој споменар. Како би било лепо да уместо мокре земље испод њега буде сув папир и дечијом руком исписани стихови!?

Када стигне зима и падне први снег прича увелог јесењег листа ће бити завршена. Он ће  нестати испод белог прекривача или ће можда, ако га пронађу деца,  украшавати странице њиховог споменара.

са сајта www.http://www.boske.rs

Тихо, тихо шапуће ми јесен …

 У сивом огртачу од магле и хаљини од жуте кукурузне свиле јесен је полако и нечујно ушетала у мој живот.  Загрлила ме је својим златним рукама и прошапутала: „Променићу све око тебе. То ми је задатак“.

Јесен је наставила да тихо говори, а ја сам пажљиво слушао њене речи. Рекла је да ће природу огрнути сивим огртачем, а испод огртача дрвеће обући у бакарну и златну одећу. Да ће зелено лишће обојити у жуту и наранџасту боју, а преко увеле траве ставити велики шарени тепих. Обећала ми је кестење и корпу пуну зрелог воћа. Замолила ме да се не љутим на њене пријатеље, облаке, ветар и кишу. Слушао сам јесен како тихо говори и гледао како се природа полако мења пред мојим очима. Кишни облаци су прекрили небо и сакрили сунце. Нежна плава боја неба нестала је у тами облака. Гледао сам како се ветар игра са пожутелим лишћем и уморним гранама дрвећа. Увело лишће полако је падало на влажну земљу, а дрвеће  као да је спавало са спуштеним гранама, док му је ветар кидао одећу. Голе гране тужно су гледале своје лишће расуто по земљи. У ваздуху се осећао мирис влаге помешан са мирисом зрелог воћа. Мирисале су дуње, јабуке и крушке и виногради пуни грожђа. Јесен ми је даровала њихове зреле плодове.

Не знам да ли је јесен принцеза у жутој хаљини која са чаробним штапићем све око себе претвара у злато или је сликарка са четкицом и палетом прелепих боја. Знам само да је променила све око мене, да је испунила свој задатак и своја обећања, а ја се нисам наљутио на њене досадне пријатеље.

са сајта www.http://www.boske.rs

Јесен

 Јесен

У сивом огртачу од магле и хаљини од жуте кукурузне свиле јесен је нечујно ушетала у наше животе. Својим златним рукама је нежно загрлила целу природу. Седим и гледам како се све око мене полако мења.

Небом, као лађе плове сиви и бели облаци. Крећу се споро, мењају свој облик и боју. Постају већи, тамнији и опаснији. Ускоро ће небо изгубити своју ведрину. Његова нежна плава боја нестаће у тами облака. Гледам како нас јесен огрће својим сивим огртачем, а испод огртача природу облачи у раскошну одећу. Свуда около помешале су се жута, црвена и зелена боја. Као да је сликар са неба испустио своју палету, а боје су се разлиле по дрвећу и трави. Немирни ветар се игра са пожутелим лишћем. Увели листови падају на земљу, а дрвеће као да спава са спуштеним гранама, док му ветар кида одећу. Неке гране су потпуно голе. Тужно гледају своје лишће расуто по влажној земљи. Људи газе по њему као по меком шареном тепиху, а оно шушти под њиховим ногама. У ваздуху се осећа мирис влаге помешан са мирисом зрелог воћа. Миришу дуње, јабуке и крушке и виногради пуни грожђа. У даљини чујем цвркут птица. Малени врапци чаврљају испод стреха. Савијају своја гнезда и цвркутом поздрављају пријатеље који одлазе на далеки пут.

Не знам да ли је јесен вила у жутој хаљини која са чаробним штапићем све око себе претвара у бакар и злато или је сликарка са кистом и палетом прелепих боја. Знам само да је богата и моћна. Она од природе ствара царство опалог шареног лишћа, а деци дарује кошаре пуне кестења и зрелог воћа. Зато волим јесен и њене моћне чаролије.

са сајта www.http://www.boske.rs