Стигла је јесен, али ни овог пута није стигла сама. Са собом је довела своје пријатеље, ветар и тамне кишне облаке. Облаци су се нагомилали на и из њих је почела да пада прва јесења киша.
Крупне кишне капи росиле су по девећу и пожутелом лишћу. Ветар се играо са једним маленим жутим листом. Лист је цело лето био зелен и чврсто се држао за грану,а онда је стигла јесен и он је изгубио своју зелену боју, почео је да жути и полако вене. Био је усамљен и тужан, јер су остали листови већ одавно пали на мокру и блатњаву земљу. Желео је да им са придружи, да и он постане део великог шареног тепиха. Полако се одвојио од гране и кренуо ка земљи, али му ветар није дозволио да брзо падне. Љуљао га је, окретао и подизао. Лист није имао снаге да се супростави ветру, јер је ватар био јак, а он превише уморан. Неко време је лебдео у ваздуху, а када је ветру досадила игра пао је на земљу. Иако је земља била мокра и хладна, лист био је срећан. Није се више осећао усамљено, јер око њега су били његови другови. Потајно се надао се да ће га пронаћи неки дечак или девојчица, подићи са земље и ставити у свој споменар. Како би било лепо да уместо мокре земље испод њега буде сув папир и дечијом руком исписани стихови!?
Када стигне зима и падне први снег прича увелог јесењег листа ће бити завршена. Он ће нестати испод белог прекривача или ће можда, ако га пронађу деца, украшавати странице њиховог споменара.
са сајта www.http://www.boske.rs
Владица Николић 
Постави коментар